Taktika u hokeju na ledu zavisi od uzrasta koji je primenjuje, nivoa kvaliteta igrača i „hemije“ između igrača. Tako hokejaši pionirskog uzrasta savladavaju najlaške i najprostije taktikčke zahteve, dok seniori primenjuju najkomplikovanije taktike.

U osnovi, taktika se deli na ofanzivnu i defanzivnu. Ofanzivnu taktiku predstavljaju  zadaci u periodu dok je ekipa u posedu paka, dok je defanzivna taktika postupci ekipe bez poseda paka.

Ofanzivna taktika

Ofanziva tima kreće onog trenutka kada dođu u posed paka. Vrlo često je to u odbrambenoj trećini, i najčeće u posed paka prvi dolaze bekovi, te je na njima je da što uspešnije organizjuju napad. Trenerske zamisli mogu biti veoma različite, što rezultira različitim taktikama.

Osnovni taktički model zasniva se na očekivanim klasičnim pozicijama igrača: svaki krilni igrač se kreće po svojoj strani, dok se centralni igrač kreće po sredini klizališta. Bekovi dolaze do paka u odbrambenoj zoni i dodaju pak krilima ili centru u odbrambenoj ili neutralnoj zoni. U toj varijanti napada svih pet igrača zajedno prenose težište igre u protivničku zonu. Postoje i komplikovanije varijante napada, kada krilni i centralni igrač menjaju svoje pozicije, primoravajući protivničku ekipu da više menja pravac kretanja,  odnosno - da se navedu na grešku. Ukoliko se ukaže prilika, bekovi prosleđuju pak napadačima u odrambenoj ili neutralnoj trećini i ostaju kao osiguranje iza njih. Napadači mogu udvajanjem ili ukrštanjem da stvore višak i prođu u napadačku trećinu sa pakom, gde se završava ofanzivna taktika davanjem gola ili gubljenjem paka.

Napadačka igra u protivničkoj trećini je dosta odgovorna, jer jedan loš pas moze da omogući protivnicima kontranapad. Zbog toga su dva beka postavljena su na plavoj liniji, čuvajući  je od ofsajd situacije, ali i od kontranapada. Tri napadača se neprestano moraju kretati, jer ukoliko su statični lako će izgubiti posed paka. Oni pokušavaju da pasovima, blokiranjem, udvajanjem, ili promenom pozicija dodju u što bolju situaciju za šut. Česti su pasovi nazad na plavu liniju ka bekovima, koji upućiju veoma snažne šuteve u okvir gola. Pri toj vrsti šuteva, napadači se nalaze ispred gola smanjujući vidno polje protivničkom golmanu, ili pored gola, čekajući na odbijeni šut. Evolucijom hokeja, sve je češće da bekovi naprave lažni zamah za šut ka golu, ali pak šutnu snažno (jače od dodavanja), saigraču na štap, koji pak samo skrene u gol.

U ofanzivnoj taktici je pravilo da u odbrambenoj i neutralnoj zoni pasovi uvek idu ka protivničkom golu, dok pasovi u napadačkoj zoni, mogu biti i nazad ka bekovim, ali moraju biti precizni i sigurni. Onog trenutka kada ekipa izgubi posed paka, počinje da se primenjuje defanzivna taktika.

U savremenom hokeju se među ofanzivnim taktikama izdvajaju tri  različite škole:

  • Kanadska
  • Skandinavska
  • Ruska

Savremeni kanadski način igre je da se pak u napadačku zonu unosi upucavanjem, odmah nakon prelaska crvene linije. Time se eliminiše rizik od gubljenja paka, pri pokušaju prolaska “kroz” 4-5 protivničkih odbrambenih igrača. Težište igre se time brzo i efikasno prenosi u napadačku zonu. Efekat ovakve taktike je onemogućavanje protivničkih bekova da dođu u posed paka, jer gube brzinu prilikom okretanja u smeru kretanja paka.

Skandinavska taktika, je dosta zahtevna jer igrači moraju biti dobro uigrani. Cela taktika se zasniva na dobroj saradnji igrača, brzim dodavanjima i puno klizanja igrača koji nisu u posedu paka. Svaki igrač ima određen zadatak koji radi i određenu putanju kojom se kreće. Najmanje greške prilikom ostvarivanja zadataka mogu biti veoma opasne po gol ekipe.

 

Ruski stil igre karakteriše dobar individualan kvalitet igrača, pre svega dobra kontrola paka štapom. Svaki igrač ima sposobnost  da manipulacijom kretanja sa pakom iskoristi i najmanju grešku protivničke ekipe i dovede svoju ekipu u gol šansu. Mnogi popularni svetski igrači današnjice, vrlo uspesni u svojim ligama, vode poreklo iz  Rusije.

Defanzivna taktika

Golman hokejaške ekipe učestvuje samo u defanzivnim zadacima. Prosek golmanskih odbrana je izmedju 85% - 95% što dodatno uliva poverenje celoj ekipi čak i ukoliko dođe do greške u defanzivnoj taktici. Onog trenutka kada se pak izgubi, postoje dva osnovna tipa odbrane, čija primena zavisi od kvaliteta protivnika:

a)      Odbrana počinje već u napadačkoj zoni. Agresivnim napadom oduzima se pak protivniku (odbrana je napad).

b)      Laganim povlačenjem protivnik se pušta do neutralne zone, ali mu se ne dozvoljava da lako unese pak u odbrambenu zonu. Pri toj vrsti odbrane razlikuju se formacije 2-1-2, 1-2-2, 1-3-1. Koja će od njih biti primenjena, zavisi od kvaliteta i taktike protivnika.

U samoj odbrambenoj trećini, moguće je primeniti jednu od tri osnovne taktike odbrane: 

a) „čovek na čoveka“, b) zonska i c) kombinovana (kombinacija prve dve).

Odbranu čovek na čoveka karakteriše igra 1-1, gde bekovi ispred gola čuvaju protivnička krila, centar centra, a krila na visokim bočnim pozicijama protivničke bekove.

Zonska odbrana predstavlja uravnoteženu timsku akciju svih 5 igrača, pri čemu svaki igrač čuva prostor (a ne direktno igrača). Težište aktivnosti formacije se pomera u zavisnosti od pozicije paka.

Kombinovana odbrana je kombinacija prethodne dve, gde neki igrači imaju ulogu odbrane čovek na čoveka, dok ostali čuvaju prostor. Ovaj model odbrane se, najčešće, koristi kada protivnički tim ima pojedine igrače visokog individualnog kvaliteta.