Hokejaš kao individua

Igrač hokeja na ledu mora imati određene fizičke, motoričke i psihološke karakteristike.

Tokom igre, izloženost svim nabrojanim vrstama naprezanja diktira česte zamene igrača. U modernom hokeju jedan igrač provede u kontinuitetu 40 sekundi do jednog minuta u igri, odnodno na ledu. Za to, izuzetno kratko vreme, on treba da pokaže sve što zna i ume, tako da je gotovo nemoguće videti igrača koji je na ledu da stoji, što je u drugim sportovima moguće. Otuda i karakteristika da je hokej najbrža kolektina igra.

Svaki direktan kontakt telom odnosi puno energije, kao i svakla promena pravca i smera kretanja. Slabije pripremljen igrač nije u mogućnosti da podnese taj napor. Nedovoljna fizička pripremljenost  manifestuje se kao trenutna slabost u odnosu na protivnika, koji ne mora biti jači ili spretniji, ali ako je  bolje pripremljen, više utreniran, odnosno – ako u tom momentu lakše podnosi sudar ili drugi fizički napor, to  dovodi do njegove nadmoći u u konkretnom duelu, što često izaziva nekontrolisanu agresivnost slabije pripremljenog igrača. Između ostalog, i to je jedan od razloga za neophodost psihološke stabilnosti igrača, koja posebno dolazi do izražaja u slučajevima kada se manifestuje nedovoljna fizička pripremljenost.

Postoji velika razlika u kvalitetu igrača kao pojedinaca. Takođe, veoma su velike razlike i između različito rangiranim timovima. Za razliku od većine ostalih sportova, u hokeju rezultatska iznenađenja gotovo da nisu moguća. Ekipa slabijeg ranga vrlo teško tokom utakmice može da zapreti protivničkom golmanu, jer su tehnički i taktiči mnogo slabiji. Vrlo često se desi da dominantna ekipa odmah nakon bulija dodje do paka. Ukoliko se ta radnja kontinuirano dešava, slabija ekipa može da odigra utakmicu a da i ne dotakne pak, što je u ostalim sportovima nezamislivo.

U poređenju igrača Srbije sa vodećim svetskim reprezentacijama, već u uzrastu do 20 godina vidljiva je statistička razlika, u dijamertu ručnog zgloba, rasponu ruku i težini tela. Ova razlika sigurno je proizvod drugačijih uslova za rad, razlike u selekciji igrača, ali i profesionalnom odnosu prema sportu naspram amaterskog na našim prostorima.

 

Za razliku od igrača koji se menjaju posle veoma kratkog vremena, golman  je stalno na ledu. Njegov osnovni zadatak je da bude skoncentrisan na pak, koji leti velikom brzinom (često menjajući pravac i smer). I njegovi i protivnički igrači su, pri tome, stalno ispred njega, što mu ometa vidik. Njegov prostor je ograničen, jer mu brzina paka i brzina same igre ne dozvoljavaju udaljavanje od gola. Njegovo kretanje je veoma brzo, a igra aktivna,  mada to na prvi pogled ne izgleda tako, jer se kreće u ograničenom prostoru. Dodatni problem golmana je oprema koja je kabastija od opreme igrača (zbog brzine paka i moguće snage njegovog udarca golman ima  i neku vrstu “pancira”). Obzirom da se on ne menja, odgovornost  golmana za rezultat (primljeni gol) je direktna i lična. Stabilan golman daje stabilnost celoj ekipi, i obrnuto. Stoga je psihološka stabilnost golmana podjednako važna (ako ne i važnija) od stabilnosti ostalih igrača.